Utisci zadovoljne mame

Na ovogodišnjem roditeljskom sastanku za NTC kamp na Gučevu, učionica je bila pretrpana ljudima, od kojih mnogi nisu do sada slali decu na NTC kampove, pa su prekidali prezentacije učitelja i asistenata brojnim pitanjima, od toga u koje vreme zvati decu, do toga kako pomoći deci da lakše prebole odvajanje od roditelja, itd. Zato sam poželela (ali nisam imala priliku, pa to sada činim) da im kažem:

„Ljudi, ne brinite i opustite se, ovo je nešto najbolje što svojoj deci možete priuštiti u Srbiji!“

Razumem uzdržanost, jer sam je osetila i sama. Prošle godine, kada sam prvi put prijavila ćerku za NTC kamp, nakon sličnog roditeljskog sastanka sam pomislila:

„Ako je ovo što pričaju samo desetim delom istina, biće im divno!“. Kasnije sam shvatila da je istina sve, pa i više od toga.

Počeću od organizacije, koja je besprekorna. Uputstva su kratka, jasna, i blagovremena. Autobus je stigao tačno u minut kako nam je rečeno, deca su prozivana i za deset minuta grupa je krenula put Gučeva. Ubrzo smo uključeni u Vajber grupu, gde nam je predavač slao informacije o deci i aktivnostima, sa po nekoliko fotografija, dva do tri puta dnevno. Čak i da se nijednom nisam čula sa detetom, znala bih da je dobro i da ima divno i osmišljeno vreme. U povratku – isto kao u odlasku – jasna uputstva kada i gde čekati dete, i opet je baš tako bilo.

Priroda na Gučevu je nestvarna, i ne čudi me što su autori NTC-a odabrali baš ovu, malo poznatu, planinu za rad sa decom. Trava se šiša svakog dana, pa su deca većinu vremena bosa.

Aktivnosti su osmišljene tako da su svi roditelji sa kojima sam podelila svoje oduševljenje rekli da bi želeli i sami da budu tamo. Deca su po ceo dan u prirodi. Duga planinarenja, branje divljih kupina, skupljanje čičaka, vežbe na poligonu, samo su neke od aktivnosti svakog dana.

Naravno, tu su radionice sa autorima NTC programa – Rankom Rajovićem i Urošem Petrovićem, škola fotografije kao i večernje čitanje priča iz (tada još neobjavljene) knjige „Branko i Stanko u svetu atoma“, dok deca na strunjačama leže na travi i gledaju u zvezde.

Uroševe zagonetne priče se često rešavaju, a jedno veče je to bilo uz logorsku vatru, za koju su deca celog dana skupljala grančice.

Jedan od zadataka je bio da se napravi skrovište od grana i lišća, i analizirano je čije je najbolje.

Poslednjeg dana, instruktori moje kćerke su izrezbarili dva velika planinska štapa i isekli ih na delove tako da svako dete dobije po jedan deo. Svako dete je uz to dobilo i posebnu poruku, shodno utiscima koje su instruktori stekli o svakom detetu. Ugasili su svetlo u sobi, upalili sveće, i magija je počela – suzama, jer su deca od uzbuđenja zaplakala.

I kada se kamp završio, kada smo skupili sve utiske, kada smo svim poznanicima objasnili da u našoj zemlji ništa kvalitetnije svom detetu nismo mogli pružiti, i pomislili da je ta priča završena do naredne godine (kada ćemo ćerku ponovo poslati na NTC kamp), stigao je detaljan izveštaj instruktora pojedinačno za svako dete – u čemu se istaklo, gde je potreban dodatan rad, kakav je opšti utisak. To jasno pokazuje koliko pažnje se posvećuje svakom detetu, i da nije cilj samo odvesti dete nedelju dana na čist vazduh, već duboko upoznavanje i briga o svakom od njih.

Zato često kažem svojim prijateljima – ako postoji nešto bolje od NTC radionica, to je NTC kamp.

Piše Mirjana Bugarčić

Više informacija o kampu možete pronaći ovde.