Kada je prof. M.Dimanond konačno dokazala da inteligencija u velikoj meri zavisi od stimulacije koju dobijamo tokom najranijeg detinjstva, jasno je da je roditelj centar odgovornosti, jer je njegova uloga ključna i svakodnevna. Mnogi roditelji, ne znajući, dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece.

Preterano gledanje televizije, igranje video igrica, nedostatak grafomotoričkih aktivnosti, fizička neaktivnost – oštećuju i smanjuju razvoj pojedinih bioloških potencijala. Činjenica je da je ovaj period, koji predstavlja osnovu od koje će zavisiti budući razvoj intelektualnih sposobnosti svakog deteta, još uvek slabo istraženo područje. Roditelji nehotice rade pogrešne stvari, ne znajući kako da na optimalan način stimulišu dečji razvoj. Često možemo čuti roditelje koji su, u želji da zaštite dete, branili skakanje po krevetu, okretanje u krug, kupovali patike sa «čičkom» da se dete ne opterećuje vezivanjem pertli – i tako sprečavali neke izuzetno korisne aktivnosti. I tako iz najbolje namere oštećuju razvoj deteta (više na YOUTUBE kanalu: ranko rajovic unicef ).

Po novim istraživanjima, pojedini poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje veza (sinapsi) izmedju nervnih ćelija i podstiču razvoj intelektualnih sposobnosti, a živimo u vremenu kada su deca najvećim delom statična, ispred televizora i kompjutera. Potrebno je preneti naučna saznanja roditeljima, vaspitačima i učiteljima, jer u međuvremenu odrastaju generacije koje se sve manje kreću, sa sve večim brojem razvojnih smetnji i kojima potrebna pomoć u razvoju.