Doktor Ranko Rajović je jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje…
U narednim redovima, dotaći ću se teme roditeljstva i odgovornosti roditelja, koja je, kako i u knjizi „IQ deteta – briga roditelja“, dr Ranko Rajović navodi, ključna i svakodnevna, jer mnogi roditelji ni ne znaju da dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece.
Kao defektolog i NTC praktičar, često se susrećem sa decom i njihovim roditeljima, i neretko su pitanja slična, usmerena na razvoj govora, poslušnost deteta i njihov napredak. Često se suočavam i sa činjenicom da roditelji nisu svesni mogućnosti i potencijala svoje dece, da baveći se svakodnevnim aktivnostima deteta i egzistencijom zanemaruju procese koje su veoma bitni. Važno je istaći da današnja deca jesu drugačija od dece pre dvadeset godina, ali isto tako je važno istaći da su i roditelji drugačiji.
Kako bismo mogli govoriti o odgovornostima, važno je dotaći se i prioriteta, koji podrazumevaju da svaki roditelj želi da njegovo dete bude sretno, samostalno, prihvaćeno i uspešno. Ako se vodimo ovim prioritetima, veoma lako dolazimo i do podele odgovornosti.
Prvo pravilo koje se nameće jeste pravilo granica – kada uvodimo granice, ko ih određuje i sa kojom idejom?
Zavisno od uzrasta deteta postoje granice koje moramo postaviti, kako bismo pre svega zaštitili dete ali ga naučili i da brine o sebi i svojoj okolini. Kada nametnemo detetu pravila ponašanja/granice, vodeći računa o detetovim mogućnostima, mi dajemo detetu šansu da iskoristi svoje potencijale, da istražuje ali i da se prilikom tog istraživanja oseća sigurno. Dakle, koja je ovde odgovornost roditelja – budite autoritet svom detetu, naučite ga poštovanju i sigurnosti. Kako? Da biste bili dobar autoritet, morate da verujete u odluke koje donosite, budite dosledni i istrajni. Neke odluke ćete preispitivati i to nije loš znak, jer dokle god preispitujete svoje odluke (u granicama koje vas ne uznemiravaju), na odličnom ste putu da postanete dobar model svom detetu.
Šta podrazumevamo pod dobrim modelom? Neretko mi se roditelji dece žale kako deca nisu naučila da brinu o svojim stvarima, da ne preuzimaju odgovornost, da ne spremaju svoju sobu… Tu se postavlja samo jedno pitanje – kako ste ih naučili da brinu o svojim stvarima, da preuzmu odgovornost? Ako idemo za svojom decom i sklanjamo igračke, ako sami pakujemo ranac detetu za školu, ako stalno opominjemo dete da se adekvatno obuče, počešlja, umije…da li smo mi model koji ukazuje detetu da treba da bude samostalno, da vodi računa o svojim stvarima i da preuzme odgovornost ili smo model koji kaže “Ne brini, ja ću sve uraditi, preuzeću sve tvoje obaveze!”.
Kao što vodite računa da naučite dete da se na ulici javi vašim poznanicima, da bude pristojno i ne govori dok vi govorite, naučite ga i da spremi svoje igračke tako što ćete mu na uzrastu od godinu dana pomoći, vi ćete spremiti većinu igračaka, ali radićete to zajedno sa vašim detetom, time ćete mu ukazati poštovanje i poverenje da je dovoljno samostalno da može da dobije zadatak. Kako dete bude starije tako će vaša pomoć u spremanju igračaka izostajati, a dete će postati svesno svoje odgovornosti. Ovo se ne odnosi samo na igračke, već i na oblačenje, hranjenje, sve one aktivnosti koje čine dan, vas i vašeg deteta.
Pravilo koje vam pomaže da postanete dobar model je i pravilo tri puta. Ovo je pravilo kojim uspostavljate poštovanje, autoritet i učite vaše dete da svaka akcija podrazumeva i određenu reakciju. Često se navodi da dete ne reaguje na zabrane ili jednostavne naloge poput „dođi“, „uzmi“, „nemoj“… Ideja je da detetu kažete jednom nalog i čekate reakciju par sekundi (dajte detetu vremena da čuje nalog ali ne i previše vremena da ga zanemari), ako reakcija izostane – opet izgovarate nalog ali ovog puta uz ime deteta ili dodir deteta po ruci, ramenu. Ako reakcija opet izostane, prilazite detetu, ponavljate nalog i izvršavate ga ZAJEDNO sa detetom. Primer: Ako ste detetu rekli “Daj mi čašu!” – uzimate detetovu ruku i zajedno sa detetom uzimate čašu, stavljate je u svoju drugu ruku i izgovorite “Izvoli” i “Hvala”. Na ovaj način dete povezuje da vaš nalog podrazumeva određenu akciju, te se uči komunikaciji što mu omogućava da i sam iskaže svoje potrebe i da vam se obrati, imajući poverenja da ni vaša reakcija neće izostati. Ako pak detetu više puta kažete isti nalog, a dete ne reaguje zbog čega vi ili odustanete, ili sami izvršite nalog, ili svoju pažnju zaokupite nečim drugim, dete neće vaše reči i nalog povezati sa akcijom, pa nemojte da se iznenadite ako dete postane “neposlušno”, ono samo nije svesno vaših očekivanja. Ovde je važno istaći da kada se radi o akcijama deteta koje ugrožavaju njegovu sigurnost, nećete čekati i dati detetu prostora već ćete odmah reagovati.
Treće pravilo je – pravila i granice ne isključuju vašu ljubav! Roditelji često brinu da nametanjem pravila, insistiranjem da se određen nalog izvrši ili reakcijom na postupak deteta koji ugrožava dete, pokazuju detetu da ga ne vole! Važno je znati da brigom o detetu, učenjem deteta pravilima i nametanjem granica vi detetu ukazujete na to koliko vam dete znači, koliko ga volite i koliko mu dobrog želite, i to dete oseća! Ovde se opet vraćamo na rečenicu sa početka teksta – ali vi u to isto morate da verujete. Šta to znači – kada dete radi ili zahteva nešto što u tom momentu nije dobro za njega ili nije moguće da mu se ostvari – jednostavno detetu recite NE! Ali to mora da prati i vaša gestikulacija, ne možete reći ne i u isto vreme se detetu osmehivati, ili mu izgovarati ne glasom koji nije autoritativan (pri čemu ne treba ni da vičete samo budite odlučni). NE ili bilo koja druga zabrana ili dopuštenje svakako treba da propratite i obrazloženjem, koji je opet u skladu sa detetovim uzrastom i mogućnostima. Ovakvim stavom vi umanjujete šansu da dete dugo negoduje, da neadekvatno reaguje jer učite dete autoritetu i poštovanju. Važno je reći da kada je dete preplavljeno određenom emocijom, sačekajte da se smiri i tek onda obrazložite detetu odluku, ali vaša odluka je i dalje konačna. Probajte, ali ne zaboravite – budite dosledni!
Pravilo objašnjavanja podrazumeva da svaku vašu akciju i akciju deteta (od samog detetovog rođenja) ispratite govorom tj. objašnjenjem onoga šta se u tom trenutku dešava. Jedna moja prijateljica je na ovaj način naučila svoju ćerku na najranijem uzrastu da postoji leva i desna strana. Kako? Svaki put kada je pomagala svojoj ćerki da se obuje ona joj je davala nalog “Sada stavi svoju desnu nogu u cipelicu” pri čemu je ispred detetove desne noge stavljala cipelu, dete je u početku to mehanički radilo ali je vremenom i sazrevanjem osvestilo različitost dve cipele i važnost obuvanja cipela na određenu nogu. Dete usvaja svaki vaš pokret i svaku vašu reč, objašnjavanjem svega što se oko deteta dešava i svega onoga što i samo dete stvara, vi mu otvarate vrata sveta i svih njegovih spoznaja.
I na kraju, dolazimo do teme tehnologije, koju svi oni koji su imali priliku da slušaju dr Ranka Rajovića, znaju, a ja ću je ponoviti (u nekom sledećem tekstu ću joj se i više posvetiti) jer u vaspitanju dece, tehnologija nam ni kriva ni dužna, zadaje najviše problema. Kako? Jedna mama mi je nedavno rekla, da kada svom četvorogodišnjem detetu treba da preusmeri pažnju sa nečega što želi a ne može da mu ostvari (pri čemu dete ima burnu reakciju) ona mu pusti crtani film ili mu da telefon. Time naravno nije rešila problem burnog reagovanja, ali je “kupila” vreme. Drugi roditelji su otkrili odličan način da umire ili zabave svoje dete tokom jela, daju detetu telefon ili puste crtani film. Upoznajem sve više roditelja koji su oduševljeni kako njihovo dete zna da koristi telefon/tablet, ali u isto vreme su zabrinuti jer je dete nesamostalno, burno reaguje kada mu nešto nije po volji, nema razvijenu komunikaciju… i opet dolazimo do roditelja kao modela i roditelja kao odgovorne odrasle osobe. Biti roditelj je posao od 24h, podrazumeva da nekada radite stvari koje vam nisu lake ili koje vam u tom momentu ne prijaju, ali vi ste model vašem detetu i vaša odgovornost je da naučite dete da bude odgovorno, sretno, da usvoji važnost pravilne ishrane i da nauči kako da umiri sebe a ne da odustaje u potrazi za jačom stimulacijom. Kako ovo utiče na vas – vaše dete će vam se obratiti za pomoć, utehu, savet, neće vas doživljavati kao pružaoca usluge već kao osobu spremnu da se uhvati u koštac sa svim preprekama. Naučićete dete da upoznaje svet oko sebe istražujući ga, a ne gledajući kako ga drugi istražuju. Vaše dete će lakše prihvatati izazove i premostiti prepreke, jer ste vi model koji ga tome svakodnevno uči.
Ljubite i grlite vašu decu, obaspite ih ljubavlju umesto igračkama! Igračke jesu važne, ali je detetu mnogo važnije vreme provedeno sa vama. Zajedničko vreme podrazumeva da ste usmereni jedni na druge, da nešto zajedno stvarate, da zajedno čitate knjigu (iako ste zapravo samo vi taj koji čita reči), da se golicate, ljubite, smejete. To su trenuci kojih će se dete uvek sećati, i koji će mu postati obrasci ponašanja. I vi ćete uživati, svesni da je to srž roditeljstva. Ali ne zaboravite, reči volim te i emocija koja ih prati ne treba da se daju samo kada je druga osoba to nečim zaslužila, govorite vašoj deci koliko ih volite i ističite ponaosob razloge vaše ljubavi (razlozi nekada ni ne postoje ali je u svemu prisutna ljubav), naučite dete da izjavljivanje ljubavi nije samo reč, da ona u sebi krije puno emocija, topline i osmeha. Neka vaše dete te iste opise prepozna u sebi samom i raste sa ljubavlju prema sebi, a budi ljubav i prema svemu onom što je izvan njega.
Biti roditelj je najvažnija uloga, nemojte osuđivati sebe zbog grešaka koje pravite ali kada ih primetite, nemojte ih izbegavati – suočite se sa njima i preuzmite odgovornost. Velika odgovornost je vaša, ali budite slobodni da je podelite i sa vašim detetom, ukažite mu poštovanje i poverenje, stvorite srećnu, samostalnu, samosvesnu osobu koja je spremna da i sama preuzme odgovornost i da u potpunosti iskoristi svoje potencijale, sigurna u „korenje i krila“ koja ste joj vi dali!
Piše Jelena Blagojev